Ukratko: Kada nam se dešava nešto traumatično, to može doći do prekida veze između našeg uma i tela. Moramo da naučimo kako da slušamo naša tela i prepoznamo kada znaci stresa i trauma izbijaju na površinu, da bismo ih se oslobodili.

Nikada neću zaboraviti trenutak koji sam doživela ležeći u šavasani, nakon zahtevnog časa joge. Ležala sam tako na zemlji, i odjednom mi je odnekle iskočilo sećanje na traumatičan događaj koji se desio pre nekog vremena, ali koje još uvek nisam u potpunosti obradila. Prisećanje kao da je došlo niotkuda. Odjednom i naizgled nekontrolisano, suze su mi kliizile niz obraze.

Ovo je bilo moje prvo iskustvo sa skladištenjem trauma i stresa u telu. Nakon toga, izučavala sam mnoge teorije o tome kako i gde telo skladišti traume i stres, ali i neka od sredstava koja možemo koristiti da se toga oslobodimo. U ovom članku, baviću se time kako i zašto telo skladišti traumu i stres, opisaću neke od fizičkih/joga veština koje olakšavaju opuštanje, i objasniti zašto naše redovno vežbanje joge možda nije uvek dovoljno za to.

Kada dolazi do traume

Kada nam se desi nešto traumatično ili stresno što premašuje naše mehanizme odbrane, naši mozgovi zapravo stvaraju sećanja na način drugačiji od onog kada smo u smireni i u stanju ravnoteže. Kada smo stresirani, naše telo aktivira simpatički nervni sistem, pokušavajući da se oseti bezbednim. Ljudi koji su doživeli ekstreman stres ili traumu vrlo često imaju ,,rupe” u sećanju, zato što odgovor na opasnost dolazi iz njihovog tela, a ne uma. Veza između tela i mozga se na ovaj način prekida, i ljudi doživljavaju disocijaciju (odvajanje). Telo troši dostupan kiseonik na rad mišića, a hormoni poput adrenalina i kortizola se ,,upumpavaju” u sistem. Kada se ovakvo iskustvo ponovi, mozak i telo mogu da se zarobe u ovom stanju, čineći vas daleko osetljivijim na opasnosti koje opažate.
Budući da traumatična sećanja nisu na adekvatan način enkodirana, možete osećati da vam je telo pod stresom, bez da znate tačan uzrok. Pre nego što pokušate da smirite um, morate da se pozabavite odgovorom tela na stres, strateški koristeći veštine osvešćivanja, da biste poslali signal telu da se ne nalazi u opasnosti. Nekad će to dovesti do isplivavanja sećanja na površinu, a nekada će se telo samo rešiti sećanja koja su možda enkodirana samo fizički. Joga je jedinstvo uma, tela i duha, te je ovo vrlo važna mudrost koju svaki jogi treba da razume.

Gde se trauma nalazi i kako je se rešiti

Bilo koja fizička veština je dobar način olakašavanja protoka energije. Mnogi ljudi se osećaju zaista dobro nakon osvežavajućeg vežbanja ili intezivne joga sekvence, koja stimuliše kardiovaskularni sistem i ubrzava otkucaje srca. Međutim, ovo neke ljude može dovesti u stanje stresa, rezultujući povećanom napetošću, jer dovodi do imitiranja stresnih iskustava iz prošlosti, koje znaju da prevare telo, čineći ga da reaguje kao da je u opasnosti. Stilovi joge pogodni za nežno otpuštanje stresa su restorativna i jin joga. Suprotno jang (yang) tehnikama koje podstiču telo da se napinje u cilju jačanja mišića, jin tehnike se koncentrišu na prihvatanje i opuštanje manje aktivnih delova tela, kao što je, recimo, vezivno tkivo. Jin dopušta ponovno uspostavljanje veze između uma i tela, tamo gde su je stres i trauma možda prekinuli.

Druge veštine poput akupresure ili tajlandske masaže mogu imati isto dejstvo. ,,Joga osetljiva na traumu” naziv je za jogu koja se podučava, tako da u obzir uzima efekte trauma na učenike. Na primer, jako je bitno da učitelj pita za dozvolu, pre nego što dodirne učenika da bi mu pomogao, posebno ako zna da je učenik doživeo traumu.

Postoje još neke aktivnosti koje mogu da se uključe u vežbanje joge, kao što su drmusanje i glasovno izražavanje. Drmusanje je urođeni način otpuštanja stresa. Znamo da se prirodno dešava životinjama, međutim, ljudi često potiskuju potrebu da nešto prodrmusaju ili da viču, zato što su kulturološki uslovljeni da se ponašaju na ,,prihvatljiv” način. Ove aktivnosti pojavljuju se u inovativnim tehnikama joge, koncentrisanim na prevazilaženje traume, ali se takođe mogu izvoditi i nasamo. Bitno je znati i da postoje delovi tela za koje se veruje da ukazuju na preživljeni stres, a to su karlica, kukovi, vilica, dijafragma i zadnja loža. Asane koje aktiviraju ove delove tela mogu biti od koristi u otpuštanju stresa. Neke druge dubinske veštine koje se bave oslobađanjem od traume i napetosti uskladištenih u telu obuhvataju dodirivanje, pritiskanje i pročišćujuće tehnike disanja.

Slušajte svoje telo

Telo nam govori mnogo toga kada znamo da ga slušamo. Stvaranje navike redovnog osvešćivanja tela može da spreči dugotrajno nagomilavanje napetosti i stresa. Nešto što treba redovno da radimo je proveravanje disanja i toga koji delovi tela su napeti u datom trenutku. Ako primetimo da dišemo plitko u grudi, namerno usmeravanje nekoliko dubokih udisaja i izdisaja ka stomaku, odlična je ideja. Ako primetimo da se požurujemo, ili smo anksiozni, na šta nam može ukazivati stiskanje vilice ili stezanje ramena, možemo da ustanemo i rastresemo ruke na par minuta, koncentrišući se na otpuštanje sve napetosti i anksioznosti, koja potiče iz naše dubine.

Ja sam obučeni učitelj šivanande (Sivananda) i u potpunosti obožavam i verujem u ovu veštinu. Međutim, s obzirom na to da moj stil života uključuje dosta putovanja, provodim mnogo vremena sedeći u automobilima i avionima. Ponekad čak ni vežbanje šivanande nije dovoljno, a nekad čak i ne odgovara trenutnim potrebama mog tela. Nekad mi treba više jin i restorativne joge da se oslobodim napetosti, ali i prethodno doživljenog stresa, kojeg prvo moram sebi da rasvestim. Ako odmah krenem sa šivanandom, bez da ispošutujem potrebe svog tela, ponekad osećam bol ili povećanu napetost nekih delova tela. Tek onda kada osvestim stres iz prošlosti, mogu da se bavim šivanandom bez ikakvih neprijatnosti. Ovo se dešava mnogim ljudima, kada su u pitanju njihovi izabrani stilovi joge.

Telo pamti

Dok sam se bavila psihoterapijom, primetila sam vezu između tela i traume, što je u velikoj meri uticalo na to da postanem učitelj joge. Telo pamti traume i stres kao sredstvo preživljavanja, ali bez njihovog otpuštanja, ono ne može u potpunosti da živi. Kao psihoterapeut, naučila sam koliko je bitno otpustiti traumu i stres iz uma, ali kao učitelj joge otkrila sam da je početna tačka vrlo često – telo. Toliko mnogo toga zna da nam kaže, ali ne uvek na način koji um može da razume. Možemo iskoristiti pažnju našeg uma da prepoznamo nagoveštaje koje nam telo daje, da bismo dozvolili sebi da se ponovo povežemo sa umom i pronađemo mir i opuštanje.

Ksenija Janjić za JP
Izvor: yogapedia.com

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •