Imam nešto da priznam. Pre dve i po godine, počela sam da varam jogu. Dugo sam krila ovo. Možda zato što sam verovala da su moje svakodnevne asane dovoljne da me održe zdravom i inspirisanom. Ali ipak, jednog dana sam shvatila da sam manje „fit“ nego što želim da budem.

Godinama sam verno vežbala na mojoj prostirci. Marljivo. Energično. Vežbala sam onih dana kada sam to želela i onda kada nisam želela. Vežbala sam sa svojom hipermobilnošću i nestabilnošću kojima nije pomagala nijedna količina stajanja na rukama ili poza psa. Mislim da je odlučujući momenat bio onog dana kada sam shvatila da ne mogu da uhvatim loptu sa kojom se moja ćerka igrala a da se ne zadišem. Tako sam prema savetu jednog od mojih učenika počela da vežbam u lokalnoj krosfit teretani.

Tog dana kada sam skinula prašinu sa mojih patika i prijavila se za 12 jedan na jedan termina sa trenerom u CrossFit Impervious-u, nije se promenilo samo moje vežbanje joge već i moj život. Taj prvi dan je bio surov i ponižavajući: jedva sam mogla da potrčim oko bloka. Ili da veslam 200 metara. Ili da podignem štanglu. Ili uradim sklekove. Ali je bilo i stimulativno i nastavila sam da vežbam. Sada, dve i po godine kasnije, ne samo da mogu da jurim loptu a da se na umorim, mogu i da uradim sklekove (njih 100 zapravo), da se popnem uz konopac i podižem više od sopstvene težine. Shvatila sam da je, za mene, krosfit bio karika koja je nedostajala.

Evo zašto:

1. Nijedna količina plenkova ili čaturangi neće stabilizovati moje hipermobilne zglobove.

Ja sam od onih jako savitljivih ljudi koji mogu da stave stopalo iza glave bez zagrevanja. Moji laktovi i kolena imaju „duple zglobove“. Kao dete sam ispravljala ruke da bih šokirala druge. Moji prijatelji bi rekli „Fuuj!“ na prizor mojih ruku savijenih unazad. I dok ovo čini da lako odradim neke poze, posle više od dve decenije asana, počela sam da osećam bol u ramenima, laktovima, kolenima i kukovima od svih dubokih savijanja i otvaranja kukova koje sam radila. Olimpijsko podizanje tegova i gimnastički treninzi koje radimo na krosfitu su ojačali moje mišiće oko zglobova što je učinilo moje telo jačim i inteligentnijim. Sada shvatam da pokretljivost zahteva i snagu i fleksibilnost. Ovo sam shvatila radeći i jogu i krosfit.

2. Krosfit me izvodi iz moje zone komfora.

Autor i novinar Gail Sheehy rekao je da „rast zahteva privremeno puštanje sigurnosti“. Reći ću vam, krosfit je kao putovanje u drugu zemlju bez sposobnosti da pričate njihov jezik-barem za jogija kao što sam ja-i to je dobra stvar. Najveći rast se često dešava kad se upustimo u nelagodno ili nepoznato. Tako izađemo iz „automatskog“ i rušimo mit da ono što sa navikom radimo je ono što stvarno jesmo. Provela sam više od dve decenije rušeći taj mit na prostirci za jogu i to je nešto za slavljenje. Ali moja prostirka počinje da mi bude previše udobna i na mnogo načina počinjem da stagniram u mom vežbanju. Krosfit mi daje nove načine da nastavim da se razvijam.

3. Imam priliku da vežbam jogu izvan prostirke.

Suština mog vežbanja joge je da prestanem da mislim i da počnem da osećam, od praćenja fizičkih senzacija do osećanja mojih emocija i raspakivanja zarobljenih priča koje govorim sebi. Raditi ovo dobro znači da izađem iz sopstvene glave i osećam više unutar sebe. Poslednje mesto na kom bih očekivala da ovo postignem je bilo na krosfitu. Ipak, to je baš ono što sam morala da uradim na krosfitu. Dok sam učila olimpijsko dizanje tegova, gimnastičke pokrete, kako da trčim, kako da veslam, kako da se krećem jako brzo i da podižem veliku težinu uporno sam se osećala zaglavljeno. Nisam mogla da otkrijem kako da izvedem vežbe snage ili udarce. Ustvari, nisam mogla da nateram moje telo da radi ono što želim. I šta je najluđi deo? Ono što mi je trener stalno ponavljao iznova i iznova kada sam sama sebi stajala na put? „Leslie, izađi iz sopstvene glave. Prestani da razmišljaš. Moraš da osetiš to, a ne da razmišljaš.“
Ovo ponavljam sebi više od jedne decenije. Ovo je suština „Forrest“ joge, vrste joge koju vežbam i podučavam-za osećaj dubine. Postala sam prilično vešta u ovome na mojoj joga prostirci. Ipak, ovde u novom i neugodnom svetu krosfita, nisam mogla sama sebi da se sklonim sa puta. Morala sam da naučim da prestanem da razmišljam i da počnem da osećam ponovo-da dovedem svoje joga vežbanje sa prostirke.

4. Imam priliku da vežbam puštanje kontrole.

Naučila sam ovu lekciju dok sam se takmičila na Crossfit open-u. Ovo je godišnji događaj gde se ljudi iz celog sveta „takmiče“ jedni protiv drugih tokom kursa od pet nedelja. Tokom jednog od vežbanja, trebalo je da uradimo čučnjeve sa tegovima mnogo težim nego što sam ikada podizala. Vežba je izgledala ovako: imali smo četiri minuta da uradimo 25 podizanja, 50 skakanja sa konopcem, i 15 čučnjeva. Čučnjevi su moji neprijatelji. Podrazumevaju podizanje štangle sa poda i onda-baš kada dođu do vaših kukova-koristeći vašu karlicu i butine, da biste gurali štanglu na gore, i onda hvatanje tegova u dubokom čučnju. Ako to uradimo na vreme onda bismo počinjali drugu rundu i dodavali 10 kila čučnjevima, smanjujući ponavljanja za dva. Ovo bi se nastavljalo dok ne bismo ili odustali od izvršavanja runde za četiri minuta ili dok sat ne dođe na 20 minuta.
„Nagrabusila sam,“ rekla sam mojoj prijateljici Shannon, koja se takođe takmičila.
„Obe smo,“ rekla je ona.
Ali svakako sam se pojavila na vežbama, sa zaštitnicima za kolena koji bi mi štitili cevanicu od kolateralne štete. Moj trener mi je rekao da ne brinem. „Imaš četiri minuta,“ rekao je. „Puno vremena“. I bilo je-za prvu rundu. Do trenutka kada sam došla do čučnjeva u drugoj rundi imala sam tri minuta da odradim 13 čučnjeva sa 35 kila. Iako ovo ne deluje kao mnogo nekim ljudima za mene je bilo. Dobro sam uradila prvih nekoliko ali onda sam se uplašila. Svaki put kad sam podigla štanglu do mojih kukova, bila sam previše uplašena da budem ispod štangle i uhvatim je u čučnju. Izmorilo me je.
„Šta radiš to?“ trener se drao na mene. „Idi ispod štangle“.
„Ne mogu,“ rekla bih.
„Da, možeš,“ odgovorio bi.
I jesam. Jedva. Boreći se u svakom ponavljanju. Isteklo mi je vreme dok mi je ostalo još tri ponavljanja. Nisam stigla do sledeće runde.
„175 ponavljanja,“ moj trener je objavio kada se završilo.
Udarilo me je razočaranje. Moj trener je mogao da mi čita misli. I tada mi je ponudio ove mudre reči:
„Stvar je sa podizanjem tegova da čim tvoje ruke uhvate tu štanglu, ti je više ne kontrolišeš. Umesto toga, nađeš se sa štanglom na pola puta i ti i štangla radite zajedno. Ti si dovoljno jaka da podigneš štanglu. Problem je u tome što se previše trudiš da kontrolišeš štanglu. Moraš da naučiš da se opustiš i da odeš ispod štangle. Da naučiš kako da primiš težinu i da ne pokušavaš da je kontrolišeš.“

I tada sam shvatila. Lekcija koju sam naučila na jogi i krosfitu o kontroli i prepuštanju su lekcije za život. Način na koji podužem je način na koji živim. Nikada neću savladati tu težinu ako ne prestanem da pokušavam da je kontrolišem. Joga i krosfit su me naučili istu lekciju. Moram da naučim da se nađem sa njima na pola puta.

5. Naučila sam da uspeh dolazi u mnogim obilicima i formama.

Prvog dana kada sam kročila u krosfit tamo je bila žena koja je radila zgibove bez asistencije. Bila sam zapanjena i ispunjena strahopoštovanjem. Okrenula sam se prema mom treneru i promrmljala, „to je moj cilj. Želim da postignem jedan zgib bez asistencije do ovog vremena sledeće godine.“

I tako sam se bacila na posao. Radila sam zgibove sa velikim gumenim zavojem. Vremenom sam mogla da ga zamenim sa manjim zavojem. Posle toga, radila sam zgibove sa skokom sa kutije da bih izgradila snagu tamo gde je nedostajalo i da pojačam svoj fokus. Redovno sam očajavala što ne postižem to dovoljno brzo. Moj trener mi je uporno govorio da ću vežbom uspeti. I uprkos činjenici da sam ovo govorila moj učenicima na jogi godinama, tek kada sam visila sa šipke me je stiglo: za uspeh je potrebno mnogo oblika i formi. Sve što mogu da uradim je da odradim što bolje mogu, da sa hrabrošću podignem tu štanglu ili da se vratim zgibovima ili mojoj prostirci za jogu i nastavim da vežbam. Uspeh je napredak a ne perfekcija. Desi se kada slušam svoje trenere koji me ohrabruju da uradim još jedan zgib, ili da okrenem vesla brže i vučem jače. I svaki put kada stanem na pola da uhvatim dah, sve što je potrebno da bih dostigla uspeh je da nastavim da vežbam.

Svaki put kada nastavim, to je očajan momenat uspeha. To je srce mog vežbanja joge, ali mi je bio potreban krosfit da bih naučila da upotrebljavam ovu filozofiju na sebi.

I eto, dve i po godine kasnije. Jača sam. Mudrija u svom telu. Bez bola, i napokon sposobna da upotrebim lekcije koje sam delila sa mojim učenicima joge, sve ove godine, na sebi. U retrospektivi, sada shvatam da nisam varala jogu. Ulagala sam u sebe.

Natalija Popović za JP
Izvor: yogainternational.com

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •